У контексту образовања и васпитања ученика
у сеоским основним школама и четвороразредним издвојеним одељењима, последњих
година се много говори, пише, полемише, пре свега о исплативости, одрживости и
оптимизацији мреже васпитно-образовних
установа.
Узимајући у обзир све
реалне чињенице и релевантне факторе, од хуманих, правних, географско-демографских,
културно-историјских, социо-економских, посматрајући их са више аспеката,
долази се до једне позитивне идеје о очувању свих постојећих школа и одељења.
На овом становишту се темељи актуелна образовна политика Министарства просвете,
науке и технолошког развоја, која наилази на одобравање и подршку ученика, родитеља,
запослених, али и локалних заједница и одолева мишљењу појединих структура које
заступају искључиво економску оправданост.
Да наставни процес у
одељењима са два или три ученика није нимало једноставан, да захтева много
труда, поштовање свих формалних педагошких, дидактичко-методичких захтева и
принципа, сведоче чињенице и свакодневна искуства ученика, наставника и учитеља
у малим сеоским школама. Реченица „да је од свих занимања најлепше бити сеоска
учитељица“, одавно је завијена у плашт неизвесности и деградације целокупне
наставничке професије.
У васпитно-образовном раду
са мало ученика, по моделу „1 на 1“, издвајају се многобројне наставне методе
које се системски могу уткати и постати део савремене образовне праксе. Заблуда
је мислити да лакше ономе ко ради са три, него оном ко ради са тридесет
ученика. О тешкоћама, отежавајућим околностома, демотивишућим факторима, сеоски
учитељ никада не говори, дубоко их потискује и сублимира. Добар наставник у
сеоској школи мора бити натпросечно спреман, поткован ентузијазмом и
луцидношћу, а пре свега, љубављу према деци и занимању. Свакодневни непосредни
контакт са ученицима, живи разговор, живописне активности, директно преношење
знања, развијање вештина и навика, васпитна улога, блискост и топао
професионални однос, само су неке одлике
чији су ефекти снажни и далекосежни. Рекло би се да подсећају на
традиционализам у настави. Не само да подсећају, већ представљају вредности за
сва времена, односно, заједнички именитељ за савремену и традиционалну наставу
као међузависну целину. То значи, да спој свега онога што је било итекако добро
у традиционалној, интегрисано са новинама у савременој настави, засигурно даје
најбоље резултате и актуелну наставу чини ефикаснијом и успешнијом.
За многе школе са малим
бројем ђака принцип компензације „мање ђака – више рада“, може се остварити
кроз проширену делатност или израду и имплементацију додатног програма
васпитно-образовног рада, а реализовао би се интерно на основу афинитета
ученика, знања и вештина наставника, слободног избора, ресурса и потреба
средине за одређеним послом или занатом. Овакав начин организације, сеоску
школу учинио би корисном, сврсисходном и економичном установом, способном да и
сама остварује приходе. Школа као мултифункционална васпитно-образовна установа
постаје својеврстан ресурс центар за одређено рурално подручје, у којој помоћ и
подршку могу добити поред ученика и родитеља, и
мештани села. (Неретко учитељи
снабдевају мештане лековима, животним намирницама, пружају помоћ при копирању и
трансферу докумената, плаћању рачуна, подизању пензија и др.)
Образовањем и васпитањем
ученика у мултифункционалној школској установи може се надокнадити мањак
теоријског знања деце у сеоским срединама, па чак, у неком животном моменту
дати им предност у познавању одређеног занимања у односу на ученике у градовима.
У прилог томе иду подсећања да су некада учитељи поучавали дечаке пчеларству,
калемарству, воћарству, повртарству, сточарству а учитељице девојчице ткању,
хеклању, кројењу, плетењу, кулинарству, итд. „Не зна рачун, али одлично вози
точак“, цитат је учитеља из познатог филма, који указује да су се и пре педесет
и више година уочавале и уважавале индивидуалне разлике, јаке и слабе стране,
веома важне особености за оптималан развој дететове личности. Данас се све то користи
у инклузивном приступу, али и при професионалној оријентацији, која ће тек
добити на значају у наилазићем времену. (Педесетих година прошлог века, познати
српски психолог Б.Стевановић, је у свом истраживању показао да је разлика
између сеоске и градске деце само у искуству, а не и у интелигенцији. Ови
резултати поткрепљују тезу о потреби развијања идеје мултифункционалности
школе, посебно оних у малим и неразвијеним срединама.)
Намеће се питање, због
чега су резултати и успех, слабији код ученика који долазе из сеоских школа?
Можда одговор лежи у социјалној, односно, економској сфери нашег друштва, што
свакако не амнестира просветаре од дела одговорности. Чини се да смо се сви помало
заборавили и прешли у „командни ланац“, а да је мали број оних који чврсто
стоје у ниво праксе, директне активности и подршке деци. Промена тог односа
може бити рецепт за побољшање квалитета васпитно-образовног процеса и
оправданост очувања и развоја малих сеоских школа. Уздигнимо се до детета,
уђимо у његову бит, свестрано размишљајмо, отворимо врата средини и за пар година
плодови рада биће видљиви, а резултати мерљиви.
После
Другог светског рата, у нашој земљи, велики значај и улогу имале су
организоване радне акције, за све узрасте. Циљ тих акција је био стварање бољих
услова за живот грађана. Грађени су мостови, путеви, железнице, школе итд.
Осамдесетих година, постају популарне школе у природи (Дивљана, Дивчибаре,
Тара...). Данас се јавља потреба за новим, креативним, модерним, васпитно-образовним
активностима. Извесност да су наука и продуктивни рад, носећи стубови будућег
развоја друштва, јесте непогрешиви путоказ кога се треба држати.
Дечји образовно-истраживачки кампови у
прирди су само једна од многобројних могућности...
0 коментара:
Постави коментар