Поезија за децу

На овој страни биће објављиване моје ауторске песме за децу.

Успомена

Гледајући вејавицу

Упадам у несаницу.

Враћа ми се успомена

Из детињстава мога рана.

Трепавице спојише се,

Успомене ројише се.

А из неба ситно, веје

К’о кад брашно бака сеје,

Густо пада, трпа, сипа,

Па засањах - сад ће пита.

Ал' одједном чу се глас,

У прозору главом трас!

Снег и даље сипа, соли,

Само мене чело боли.

С болом неста успомена

Из детињства мога рана.

Чаробно село

Негде тамо, у срцу дубоко,

између Тополе, Ваљева и Љига,

као чаролија понестаје брига

и заискри дечје крупно око.

Ако случајно пролазиш туда,

заустави се бар на тренутак

видећеш мали чаробни кутак,

што бљеска светлост и овде и свуда.

А кад увече светло нестане,

мелодија речи старијих људи,

одмара, лечи, милину буди,

чаролија спава и чека да сване.

О чаробном селу свако нек сања,

и када једном успе да дође,

да види, осети, не тек да прође,

Чаробно село је Врујци Бања.   

Ситница

Постоји једна ситница мала

Много нам је свима дала,

Огромна к'о небо, космос,

К'о авион, брод ил' воз.

 Та ситница није скица,

 невидљива честица,

Она чини срећна лица,

Дечака и девојчица.

Све ситнице живот значе,

Кад се смеје, кад се плаче,

Може бити сјај у роси,

шналица у плавој коси.

Богови нам свима дали

На дланове уписали

Да за срећу  децо мила,

баш ситница често фали.

Свако дете, сваки човек,

Ту ситницу тражи довек,

Упорност је увек нађе,

Што је теже, то је слађе.

Отпор  времену

Време, не дам ти да брзо одеш,

Неприметно крај мене да прођеш.

Шчепаће те  ове моје руке,

Јер ти не знаш шта су ђачке муке.

Не дам да те треном носи ветар,

Свуд около, ко зна, у етар,

На зрацима Сунца да одјуриш,

Као нешто на мене се дуриш.

Временце, зар морам пред тобом да клекнем,

Игара разних, сад да се одрекнем,

Јер ти надменко не желиш да станеш,

Да случајно, у нечем' не оманеш.

Ал' нека те време, нека,

Док је века, док је света,

И науке и мегдана,

Укроћено и ти бићеш - једног  дана.

Село чаробно

Моје је село чаробно,

Дан је к'о година,

У њему је време заспало,

Тамо сам срећан ја.

Моје је село зелено,

Шума је блистава,

Тамо је поље мелемно,

К'о моја дружина.

Моје је село малено,

С пламена искрица,

Крило под крило заједно,

Лептир и птичица.

Ту су се моји родили,

Ту ми је завичај,

За руке нежно водили,

Село је земаљски рај.

Мали Растко

Некад је то давно било.

Родио се дечак мали,

Растко су му име дали,

Немањића чедо мило.

Растао Растко и учио,

Књиге многе проучио,

Хтедоше му престо дати,

Господаром хтеше звати.

Мали Растко жели једно,

Да не влада већ да учи,

Свето писмо да проучи,

И остане дете вредно.

Жеља му се остварила.

У манастир Растко оде,

Постао је монах Сава,

Нека му је вечна слава.

Док је века, док је света,

Српске школе ће да славе,

Своју школску ђачку славу,

Свога оца Светог Саву.

Шах  је игра древна, стара

Шах је игра древна, стара,

На шездесет четир' поља,

У њој не сме да се вара,

Не постоји игра боља.

Пешаци су сила права,

За опасну борбу спремни,

Скакач, ловац, топ и дама,

До последњег краљу верни.

Мора добро да се пази!

Свака грешка пораз ствара,

Пешак жури, носи, гази,

Може лако да завара.

Не постоји игра боља,

Што се игра с пуно жара,

На шездесет четир'  поља,

Шах је игра древна, стара.

Кад стихове пишеш

Кад стихове пишеш

Машту тад пробуди,

Мисли ређај редом,

Оригиналан буди.

Морам да ти кажем

Да то лако није,

Сваки стих у песми,

Неку тајну крије.

Ако предан будеш

И правила следиш,

Кад песму напишеш,

Више ћеш да вредиш.

Завичај

Кад једном одеш у неки крај,

Тамо где увек влада доброта,

Богатство, срећа, чаробна лепота,

Помислиш онда –  ово је рај.

Иди улицом незнаног града,

Осети снажну, дивну милину,

Домаћинске душе топлину,

Заборави лоше и уживај тада.

Овде, тамо, онде сврати,

Слушај, гледај, омириши,

Добро памти и удиши,

Уживај, а потом схвати...

Не постоји лепши крај,

Ни божански врт и рај,

Не постоји сунчев сјај,

Ко што бљешти завичај.

Ситница

Постоји једна ситница мала

Много нам је свима дала,

Огромна ко небо, космос,

Ко авион, брод ил' воз.

 Та ситница није скица,

 невидљива честица,

Она чини срећна лица,

Дечака и девојчица.

Те ситнице живот значе,

Кад се смеје, кад се плаче,

Може бити сјај у роси,

Ил' шналица у плавој коси.

Богови нам свима дали

На дланове уписали

Да за срећу  децо мила,

Та ситница често фали.

Свако дете, сваки човек,

Ту ситницу тражи довек,

Упорност је увек нађе,

Што је теже, то је слађе.

Упутство

Кад хоћеш нешто да кажеш јасно,

Да смисла има, поруку нуди,

Промисли добро, разум пробуди,

Говори течно, ни тихо, ни гласно.

Ко концем нижи мисли своје,

Оном ко слуша, пажњу усмери,

То што испричаш, опет провери,

Схвати суштину и знање је твоје.

А када једном у твојој глави,

 уочиш неко празно место,

Читај, бележи, обнаваљај често,

На бригу заувек тачку стави.

Да ту крај није, треба да знаш,

Све у животу, није суво знање,

Пола тебе је и  васпитање

што  умеш  људски другом да даш.