Када је образовни систем у Србији пред
озбиљним реформама и рационализацијом мреже школа, поставља се питање како
сачувати мале сеоске школе и да ли је решење потпуна рационализација? Кључна су
питања која тиште многе: раднике школа, ученике, родитеље, локалне заједнице и
друге интересне групе.
Једно од могућих предлога је да такве школе своје специфичности, потенцијал и постојећу кадровску структуру максимално искористе за израду сопственог ваннаставног школског програма, који би био примењиван паралелно са редовним наставним планом и програмом школе. Мултифункционалност би се управо огледала у томе да школе које се углавном налазе у сеоским, еколошки здравим, природним ресурсима богатим срединама, искористе своја богатства и понуде их другима, богатим, великим градским школама за могућност организовања викенд кампова, рекреативних радионица, школе у природи, природњачких секција, акција младих горана, планинарско-извиђачких секција, вишедневних излета у природи, летњих и зимских боравака, припрема спортских екипа и многих других креативних активности, по веома повољним условима. Оваква понуда односила би се пре свега на ученике градских школа који нису имали прилике нити могућности за одлазак на летовање, екскурзију, наставу у природи, односно на ученике припаднике рањивих, маргиналних група, којих је нажалост све више.
Једно од могућих предлога је да такве школе своје специфичности, потенцијал и постојећу кадровску структуру максимално искористе за израду сопственог ваннаставног школског програма, који би био примењиван паралелно са редовним наставним планом и програмом школе. Мултифункционалност би се управо огледала у томе да школе које се углавном налазе у сеоским, еколошки здравим, природним ресурсима богатим срединама, искористе своја богатства и понуде их другима, богатим, великим градским школама за могућност организовања викенд кампова, рекреативних радионица, школе у природи, природњачких секција, акција младих горана, планинарско-извиђачких секција, вишедневних излета у природи, летњих и зимских боравака, припрема спортских екипа и многих других креативних активности, по веома повољним условима. Оваква понуда односила би се пре свега на ученике градских школа који нису имали прилике нити могућности за одлазак на летовање, екскурзију, наставу у природи, односно на ученике припаднике рањивих, маргиналних група, којих је нажалост све више.
Такође, и домови ученика основних
школа (интернати) могу имати значајну улогу у настојању потпуног обухвата деце сеоских
средина у систем обавезног основног образовања. Поменуте вананставне активности
биле би у потпуној корелацији са инклузивном образовном праксом.
У
оваквој форми васпитно-образовног процеса, где се примењују два или више програма,
значајну улогу имао би „принцип компензације у образовном систему“, који значи „мање ђака - више рада“, дакле, наставници
у школама са малим бројем ђака били би ангажовани на изради и имплементацији,
ваннаставног као додатног програма васпитно-образовног рада. С обзиром на то,
да у сеоским школама раде углавном млади наставници, пуни мотивације и
ентузијазма, не би им било оптерћење да засуку рукаве и викендима и у време
распуста.
Овакав
модел организације школа може имати смисла при изради критеријума и услова за
финансирање по броју ученика, које према Закону почиње од 2014. године. Довољно
је времена да се мале патуљасте школе припреме, прилагоде и активирају све
своје снаге, за очување и реформу.
Период тешких година је испред
нас, али се сви надамо бољем. Развој наше државе, локалних средина, имаће
кључни утицај на евентуално увећање броја ђака и развој школства у целини.
Сада мале, маргиналне, с
економског аспекта неодрживе, временом могу постати, исплативе, рационалне и
корисне мултифункционалне школе. А до тада их треба чувати и неговати као
највеће благо.
У Стрелцу, 09.02.2010.
године директор школе
Милан Станковић
(текст је објављен у Просветном преглегу.....)
