У контексту образовања и васпитања ученика
у сеоским основним школама и четвороразредним издвојеним одељењима, последњих
година се много говори, пише, полемише, пре свега о исплативости, одрживости и
оптимизацији мреже васпитно-образовних
установа.
Узимајући у обзир све
реалне чињенице и релевантне факторе, од хуманих, правних, географско-демографских,
културно-историјских, социо-економских, посматрајући их са више аспеката,
долази се до једне позитивне идеје о очувању свих постојећих школа и одељења.
На овом становишту се темељи актуелна образовна политика Министарства просвете,
науке и технолошког развоја, која наилази на одобравање и подршку ученика, родитеља,
запослених, али и локалних заједница и одолева мишљењу појединих структура које
заступају искључиво економску оправданост.
Да наставни процес у
одељењима са два или три ученика није нимало једноставан, да захтева много
труда, поштовање свих формалних педагошких, дидактичко-методичких захтева и
принципа, сведоче чињенице и свакодневна искуства ученика, наставника и учитеља
у малим сеоским школама. Реченица „да је од свих занимања најлепше бити сеоска
учитељица“, одавно је завијена у плашт неизвесности и деградације целокупне
наставничке професије.
У васпитно-образовном раду
са мало ученика, по моделу „1 на 1“, издвајају се многобројне наставне методе
које се системски могу уткати и постати део савремене образовне праксе. Заблуда
је мислити да лакше ономе ко ради са три, него оном ко ради са тридесет
ученика. О тешкоћама, отежавајућим околностома, демотивишућим факторима, сеоски
учитељ никада не говори, дубоко их потискује и сублимира. Добар наставник у
сеоској школи мора бити натпросечно спреман, поткован ентузијазмом и
луцидношћу, а пре свега, љубављу према деци и занимању. Свакодневни непосредни
контакт са ученицима, живи разговор, живописне активности, директно преношење
знања, развијање вештина и навика, васпитна улога, блискост и топао
професионални однос, само су неке одлике
чији су ефекти снажни и далекосежни. Рекло би се да подсећају на
традиционализам у настави. Не само да подсећају, већ представљају вредности за
сва времена, односно, заједнички именитељ за савремену и традиционалну наставу
као међузависну целину. То значи, да спој свега онога што је било итекако добро
у традиционалној, интегрисано са новинама у савременој настави, засигурно даје
најбоље резултате и актуелну наставу чини ефикаснијом и успешнијом.
